Jedna je majka. To bi mogao da bude početak i kraj ovog teksta. Mogao bi da nema onog između o čemu niko ne želi da priča, pa čak ni da prizna sebi za života.
Jedna je majka. To bi mogao da bude početak i kraj ovog teksta. Mogao bi da nema onog između o čemu niko ne želi da priča, pa čak ni da prizna sebi za života. Sa tom rečenicom nije ništa u redu jer možda majka jeste majka, i možda je jedna majka ali zašto to abolira sve ono između. Da se razumemo, uopšte se neću baviti ostavljanjem, svakodnevnim maltretiranjem, majkom narkomankom, majkom zlostavljačicom jer to ovde nije slučaj. Možda jeste nekakav poremećaj ali "onaj" slučaj nije.
Svoje majke postajem stvarno svesna tek u nekom periodu puberteta. Ona je u tom periodu "dobra riba". Sećam se njenih dolazaka na roditeljski, svi iz odeljenja su buljili u nju i govorili mi Jebote kakva ti je keva, meni koja sam u tom periodu izgledala kao užasni hevi metal primerak puberteta. Ipak, u tom periodu odrastanja bilo mi je super što imam lepu mamu, iako sam ja krila sise koje su tek počele da rastu, pokušavala namerno da mucam, lagala da ne vidim dobro da bih nosila naočare ili bih na silu grizla nokte samo da bih bila "drugačija i pomalo poremećena". Moj brat je u tom trenutku stariji od mene i ima kao svoj život, već je počeo da puši, juri ribe i pravi sranja, mene je slabo primećivao, osim kad je trebalo da se kurči ako me neko dira.
Možda je trebalo da mi bude sve jasno kada su u mom pravcu letele varjače, papuče jer nešto nisam htela da uradim, ili sam povisila ton. Možda onda kada me je terapeut pitao: Čega se sećate lepog sa majkom u detinjstvu, a ja rekla Ničega ili Da li se sećate njenog nežnog dodira, a ja rekla Da, par puta kad sam bila bolesna, pa mi je pipala čelo da vidi da li imam temperature. Jednostavno, nikada nisam osetila nežnost sa svojom majkom, niti prema njoj imam takav osećaj.
Sve to, međutim, nikako svesno nije uticalo na moj život jer sam vodila svoje mladalačke borbe i nisam shvatala da imam problem, ni sa njom, a ni sa samom sobom. Čak mi nije bilo ni čudno to što me je stalno upoređivala sa mojim drugaricama koje su "bolje, lepo se oblače, prave su devojke, nežne i ženstvene". Kada je došlo vreme da upišem fakultet i kada sam tu odluku i saopštila, u kući je mogao da se čuje gromoglasan smeh uz komentar Hahaha, ti? Ajde da vidimo i to.
Potom sam uspela da se upišem na fakultet i bila sam presrećna jer sam uspela. Kada je shvatila da sam stvarno uspela da upišem fakultet, bez bilo kakve kuknjave i prenemaganja, tu činjenicu je koristila samo da bi na porodičnim večerama mogla da kaže kako sam ja eto upisala fakultet i kako je ponosna. Sa druge strane, bila je jako zadovoljna kada sam počela ozbiljno da se zabavljam sa momcima, podržavala je to i što je tip bio gori prema meni ona ga je više gotivila i govorila da možda ima mane, ali je super i pravi za mene. Sve ovo isplivava na površinu u mojoj svesti mnogo godina kasnije, kada ona nastavlja isto da se ponaša pre meni, samo ja više nisam klinka i konačno shvatam da Hej, ovo nije normalno.
Kada sam razgovarala sa bratom, sad već kao odraslim čovekom, on je bio šokiran jer on se nikada tako nije osećao. Njemu je naša mama super, divna, topla, a meni noćna mora. Moja ćerka sada ima 13 godina i videla je moju majku za tih 13 godina možda 20 puta, praktično je i ne poznaje. Ne zato što živimo na suprotnim stranama sveta već zato što ona ne želi. Ja sam pokušavala da uspostavim kontakt i vezu na relaciji baka – unuka, jer sam odustala od veze majka – ćerka, ali ništa. Tek kada sam krenula da izvlačim iz korenja, da se preispitujem, da preispitujem sopstvene poteze u životu, odnos sa ćerkom, shvatila sam Pa ona mene ne podnosi. Međutim, nisam išla dovoljno dugo na psihoterapiju da bih možda shvatila i zašto, pobogu zašto, šta sam uradila.
Sada shvatam da nisam ništa uradila, da sam možda samo bila neko koga ona nije želela u svom životu, ali hvala joj bar me nije roknula, kao i da nisam ja ta kojoj je bila potrebna terapija. Danas stvari stoje isto i mogla bih da kažem još gore, da već nisam odrasla osoba koja ovaj problem više ne tretira. Dosta je bilo. Ok, mama me ne podnosi, pa šta. I sa tim može da se živi i to ne može da mi bude izgovor za kojekakva sranja koja sam želela ili želim da napravim.
No comments:
Post a Comment